Било је то овако, 01.09.2010 кренула сам у средњу школу и била сам заљубљена у једног дечка коjи је ишао са мном у основну школу, а први дан средње школе био је некако сав сморен било је наоблачно а ни ја нисам била баш добре воље. Када смо ушли у учионицу разредни старешина се представио, и онда смо кренли ми када је он проговорио неким чудним гласом, глас који пре никада пре нисам чула одмах сам се окренула и погледала и видела његове прелепе зелене очи, које су светлуцале, тада име још нисам запамтила нисам га ни чула шта је рекао одма сам се заљубила. Други дан средње школе сам сазнала како се зове на неком списку који је професорица пустила и прочитала сам Милан (презиме нећу одкривати). Знала сам да сам се заљубила и ако пре баш и нисам веровала у ту љубав на први поглед мислила сам да је то само бесмислица али када сам осетила на својој кожи било је некако необично. Покушавала сам да му приђем али некако нисам успела можда зато што ми је било све ново а и сви смо били не познати, и тако су ишле године моје заљубљености. Он никако није хтео да обрати пажњу на мене ни било шта слично, а ја ко и свака заљубљена будала бленула сам у њега све време, можда га је то нервирало а мени је то било довољно само да га видим и све је у реду, он наравно никада мене није погледао док сам буквално пиљила у њега можда по који пут а да нисам приметила, а никада са мном није ни причао а ја сам почела да га волим. Почела сам да мислим на њега, мислила сам на њега сваки дан, сваки сат, минуту, секунду чак и стотинку мислила сам на њега све време, а то ништа није помогло сви су знали да сам заљубљена у њега, сви су се шалили са мном не желим да псујем али мислим да знате о чему причам, сви су знали професори деца у целој школи чак и његова сестра, чак и он је знао. А ја сам ћутала мислила сам да то није ништа и тако прошле су две ипо године и ја сам признала моју љубав преко поруке али се нисам потписала, знам да је знао да сам то ја али ипак ништа није предузео, чак сам му написала и песму коју није желео да чује стварно не знам зашто, али није спомињало његово име ни било шта. Када сам хтела да ту песму дам његовом најбољем другу, јер он тај дан није био у школи зато што сам рекла да сам написала песму која је кући. Његов друг је рекао да решимо то сами... И тако било је не битних ствари ту а мени је било најважније да он буде срећан када год би видела њега насмејаног и мени би  био осмех на лице шта год да се дешавало. Увек сам била насмејана можда зато што ми је било довољно да га гледам само... И тако дошао је тај дан матуре када сам хтела да му кажем у лице шта мислим али он није хтео гурнуо је друга и тог. 14.06.2013 сам га последњи пут видела нисмо рашчистили ствари ни било шта слично. Али и даље мислим на њега када сам кренула на факултет у октобру мислила сам на њега све до 14.10.2013 када се десио мој први пољубац који нисам планирала нити било шта слично тада први пут након три године, нисам мислила на њега али када некога лудо волиш не можеш а да не мислиш на њега и ко за инат сам помислила на њега, мислила сам како нисам помислила на њега читавих 10 секунди. А када сам опет поробала да се пољубим са њим (чије име нећу да помињем) нисам могла јер сам мислила на Милана. И тако живела сам у дому и мислила сам да ми се свиђа неки момак али ми се он ипак није свиђао зато што сам превише мислила на Милана, и да дошао је опет тај тренутак када сам хтела да се видим са тим дечком са којим сам се љубила први пут. Наравдо да сам се опет пољубила са њим али сам и даље мислила на Милана и одустала од свега тога то је било 17.11.2013. одустала сам од тога и рекла сам себи да се нећу љубити ни са ким ко ми се макар не свиђа. Можда је то грешка можда би тако заборавила и на Милана али једноставно нисам могла било шта да урадим али таква је судбина како се каже ко зна зашто је то добро. И тако прошло је годину дана од како се нисмо ни видели ни чули али нема везе ја лудача и даље после свега мислм на њега, можда је то права љубав понекада помислим како ће бити када остаримо да смо могли све али смо то једноставно избегли и да је сада касно, а можда и не буде можда се напокон спојимо и кажемо једно другом све никада се не зна, наш живот је пун тајни и ко зна куда оне воде и какве судбине нас чекају, али једино што би искрено волела јесте да он буде срећан било са ким само да има осмех на лице јер му он најлепше стоји. Тако купила сам мало срце које сам рекла да ћу му поклонити кад га сретнем носим га на сва велика окупљања на којима би могла да га сретнем, наравно не носим га са собом док седим на улици са другарицама, јер он није из мог места и не верујем да би могла да га сретнем на таквом месту али никада се не зна и ако га сретнем а то срце не буде са мном нема везе срешћемо се опет, таква нам је судбина записана. Писмо сам такође хтела да му напишем али некако није ни време ни место што се каже за то после толико времена можда ме је заборавио, али баш се питам да ли помисли на мене бар једном дневно ако ја на њега мислим увек са њим се будим и одлазим у кревет. Писмо које би му послала не би било од никаквог значаја а можда би и било али ја више немам снаге да било шта покушавам све сам покушала што је могуће али ништа није упалило можда је сада на њега ред да уради нешто ако тако осети, ја једноставно не могу немам снаге да покушавам. Судбина нека умеша прсте у све то... толико од мене за сада ако се нешто деси написаћу можда ова прича има срећан крај. Волела бих да ти Милане видиш ово или било ко ко познаје Милана питајте га да ли има једну осбу која га је волела и пиљила у њега док су ишли у средњу школу.